Ostat će bez duše onaj koji kaže da je ova deva umrla!

Jednom je živio jedan sultan koji je volio svoju devu puno… A kada bi sultan zavolio neku devu, onda i ona biva dostojna dvorca… Sretna deva nalazila se u rukama nekoliko hizmetlija, a oni su se brinuli o njoj baš kao što su se brinuli oko sultana… Sultanova ljubav prema devi je bila toliko jaka da bi on s vremena na vrijeme govorio sljedeće:
-Ostat će bez duše onaj koji kaže da je ova deva umrla!
Ali kako god da bilo, i deva je imala dušu i nju je čekao kraj života… Eto, jednog dana potrošiše se udisaji deve i ona se opruži u crnu zemlju… Hizmetlije obuze jedan strah:
-Šta ćemo sada kazati sultanu? Ako kažemo da je umrla, otići će nam glava, ako kažemo da je živa, od nje nije ostalo ništa!

Zabrinuto su razmišljali. Najzad jednom od njih poput munje sijevnu ideja:
-Ne plašite se, ja ću obaviti ovaj posao!
Odmah je otišao sultanu:
-Veliki sultane, tvoja cijenjena deva je legla i ne ustaje, zatvorila je oči i ne otvara ih, opružila je noge i nikako da ih sakupi…
Usne sultana, koji je u medjuvremenu slušao sa velikom pažnjom, kao luk se istegoše i on reče:
-Hajde, reci: Deva je umrla!
Duša hizmetlije zapriječi mu grlo:
-Moj sultane!… E, to kažite vi!… Ako ja kažem, otići će mi glava!

Lijepi govor ovog čovjeka bijaše dovoljan da zasmije sultana…

Portal Svjetlo Dunjaluka

Iznesite svoje mišljenje

Komentara