PRIMJERI DŽINSKIH NAPADA I UZNEMIRAVANJA U SNU SA JEDNOM PORODICOM NAKON ŠTO SU PRESELILI U NOVU KUĆU

Nedavno smo se preselili u novu kuću i bila sam sretna, misleći da više neće biti tih snova. Međutim, počele su mi se dešavati mnogo gore stvari. Jedne noći zaspala sam i trgla sam se iz sna jer mi je netko ljuljao krevet. Prvo sam pomislila, ubjeđujući i tješeći samu sebe, da je to samo san, ali i kad sam se probudila, i kad sam ustala, sjela na svoj krevet, i dalje se ljuljao…

Imam dvadeset godina i druga sam godina fakulteta. U zadnje vrijeme, tačnije u zadnjih nekoliko mjeseci, počele su mi se dešavati čudne stvari. Pošto sam pročitala da simptomi sihra mogu biti i glavobolje, migrene, moram iznijeti i tu činjenicu, da migrene imam od svoje trinaeste godine života. Išla sam raznim doktorima koji su mi davali raznorazne lijekove, ali mi ništa nije pomoglo. U nekoliko zadnjih mjeseci prvo sam počela sanjati raznorazne snove, kako mi je neko napravio sihre i kao paralizovali su me, ali svaki put kad sam počela učiti neku suru, ja bih se mogla pokrenuti.

Zatim, jednog dana vratila sam se s fakulteta i počela sam jesti. Na stolu ispred mene bila je čaša i odjednom sam krajičkom oka vidjela kako se ta čaša miče. Prvo sam pomislila da mi se priviđa od umora, silnog učenja, a zatim sam otišla u kupatilo i umila se. Kad sam se vratila, ta čaša bila je skroz na drugoj strani stola. U tom trenutku uplašeno sam istrčala iz stana, nisam znala šta da radim. Rekla sam roditeljima, ali i oni, kao i svi ljudi, nisu baš u to mnogo povjerovali.

Zatim je i moj stariji brat počeo da sanja neke strašne snove o sihrima, i on je sanjao kako je neko meni napravio sihre. U tom periodu gdje god bih se okrenula, imala sam osjećaj da me neko gleda, prati. Kao student psihologije, znam mnogo o paranojama, depresijama, mentalnim bolestima i ubijeđena sam da ovo moje stanje nema nikakve veze s tim. Čak sam jednom išla doktoru koji mi je rekao da sam “depresivna” i dao mi lijekove koji nisu pomogli. Inače, jako sam optimistična osoba, vesela i uopće nisam neka depresivna osoba.

Nedavno smo se preselili u novu kuću i bila sam sretna, misleći da više neće biti tih snova. Međutim, počele su mi se dešavati mnogo gore stvari. Jedne noći zaspala sam i trgla sam se iz sna jer mi je netko ljuljao krevet. Prvo sam pomislila, ubjeđujući i tješeći samu sebe, da je to samo san, ali i kad sam se probudila, i kad sam ustala, sjela na svoj krevet, i dalje se ljuljao, ali kad sam upalila svjetlo, prestalo je. I nije mi se to desilo jednom, nego nekoliko puta. I opet sam svojim ukućanima ispričala za to, ali oni mi ne vjeruju, što mi je najgore od svega. Ja znam da nisam luda, ali, po njima, imam nekih mentalnih problema.

Zatim, jedne noći moj brat, koji inače živi i studira u drugom gradu, došao je s fakulteta jer je bio raspust, i spavao je u mom krevetu. I njemu se isto to desilo. Trenutno je on jedini koji mi vjeruje. Moja je mama isto počela da sumnja da se nešto događa, jer je i ona počela da sanja sihre, da Allah na hajr okrene. I evo sinoć mi se desilo da sam u snu čula glasove, neko me zvao mojim imenom. Bio je to muški glas, i jako je grubo izgovarao moje ime. Prvo sam pomislila da se brat šali sa mnom, pa sam se probudila i počela vikati na njega da me ostavi na miru, međutim, “taj netko” me opet zvao mojim imenom, zatim sam ustala, upalila svjetlo, da bih shvatila da nema nikoga. Sišla sam na donji sprat, mama, otac i brat sjedili su i pričali, nisu me zvali!

Ja stvarno više ne znam šta da radim, klanjam svaki vakat, učila sam Ajetul-Kursijju toliko puta, pod abdestom idem spavati, učim Kur’an kad god imam vremena, ali imam osjećaj da me više “šejtani” ili “džini” ili ko god, napadaju. Moja porodica inače nije religiozna, jedino ja klanjam i Allahu dove upućujem. Isto tako, fakultet mi ne ide najbolje, ne mogu se skoncentrirati, preumorna sam. Spavam danju, noću ne mogu. Osjećam da non-stop neko ima oko mene.

Nekad mi u plućima kuca jako ako naglo ustanem. Išla sam doktorima mnogo puta, pregledala sve, i opet kažu da je sve uredu. Što se tiče glavobolja, uzmem nekad po pet tableta samo da prođe, jer me boli jako, i najradije bih da udaram glavom od zid, ali nikad ne prestane boljeti. Iskreno rečeno, ne mogu više, ne znam s kim se ja to više borim, i osjećam da gubim, i stvarno sam na rubu ludila. Ja samo želim da vratim svoj život u normalu, da nastavim ići ka svom cilju. Nekad odem u ćošak sobe i plačem po dva sata neprestano, jer, stvarno, samo bih voljela da me neko razumije i da mi vjeruje. Jer, ovo stvarno nimalo nije lahko.

96 total views, 1 views today

Iznesite svoje mišljenje

comments