Press "Enter" to skip to content

Novopazarka Esmana Kurtanović: Mlade hoće samo da šetaju /VIDEO/

Otkud želja Esmane Kurtanović iz Selakovca da se seti „kirkita“ i razboja, da tka ćilime i staze? E, da ti nešto kažem: u početku su mi deca branila što radim ovaj posao.

– Posle su se pomirila sa sudbinom. Ne želim da sedim dokona i čekam da se desi bolje sutra. Mnogi je u naselju cene kao poštenu, dobru, radnu i vrednu ženu. I sa deset snalažljivih prstiju, koji tako lako ređaju pređu po žicama razboja, uživa u svom poslu…

– Prošlo je vreme za ćilime, staze, vunene jambolije, pustećije… Ipak se dosta toga promenilo – kazuje ova dragocena nana. – Bila sam svedok jednog vremena koje mi je pokazalo koliko, okružena svojom porodicom, nisam marila da je svet oko mene prolazan i mnogo veći.

Godine i rad su me razbudili iz sna. Ma koliko voleli „moderno vereme“, koje nam je pružilo da živimo lakše i bolje, ipak žalim za svojim pešterskim selom, ovcama, kravama, velikom porodicom i onom bezbrižnom srećom – otkriva Esmana.

Vredni ženski prsti neprimetno prebiraju po vunenim žicama, prenose umeće, motive i pređu na ćilim. Hiljade tkalja imao je, i više nema Sandžak. Na pešterskim ćilimima dominira crvena boja u više nijansi – od tamno crvene do ružičaste šare. Ova tkanina ima dva jednaka lica. Sandžačke žene imale su vremena i dara da tkaju ćilime kao svoj život.

– A ja, naravno, nemam nikakvog drugog posla. I tako sam tek na pola puta…- Ako imaš prediva, onda si pravi domaćin. Nekada su se od ćilima kupovala imanja, šorvani, petolirke, zlatni lanci od dva metra, ovce, krave – tvrdi naša nana. Sećam se te radosti kad sam bila mlada… ređala sam žice na razboju, sve pevajući…

Tako smo životu poklanjali radost i lepotu. Bilo je više čestitosti i međusobnog poštovanja – svedoči zanimljiva Esmana Kurtanović. Osim toga, moramo da naučimo mlađe generacije da više rade, da slušaju i čuvaju svoju tradiciju i običaje… – Nadam se da napredujetu u svom zanatu? – Imam staze koje bi mogle da krase nečiju alturku. Ponosna sam na svoje majstorstvo. Razgovaraćemo.

Nana oseća da je cenimo i podržavamo. – O, koliko sam samo izatkla ćilima, stazica, jambolija… – Ova neobična domaćica polako “kirkitom” slaže pređu, podižući pogled ka našoj kameri, želi što bolje da istakne svoje zanatsko umeće… – Gledala sam i učila od svoje majke, pre nego što sam se udala. Zanati nestaju jedan za drugim . Naravno, sačuvaš sve što možeš, zar ne? Ali zapravo moraš da urazumiš omladinu. Kad jednom shvate, vratiće se svojim korenima. – Ne, nema izbora. – Esmana kazuje prijatno jasno: osećam kako bi ovako govorile sve majke…

Ne može se zaobići želja, da se čuje i otrgne od zaborava, nešto iz kulturne baštine Bošnjaka. Ove neobične priče se mogu slušati i gledati na sve načine. Jedni će ih shvatiti kroz opis Jeni Pazara. Drugi će reportaže doživljavati kao sećanje na detinjstvo, bezbrižnost i odrastanje jedne srećne generacije, prožeto svakidašnjim životom.

Želja joj je da ipriča ono što zna. Da neko ne kaže bilo pa prošlo, kao da se nikada nije događalo…

Be First to Comment

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *