Pitanje:

Koji je propis sjedanja i okupljanja rodbine umrlog na određeno mjesto radi primanja i dočekivanja onih koji im žele izjaviti saučešće?

Odgovor:

Hvala pripada samo Allahu! Pod okupljanjem radi izjavljivanja saučešća se misli da se rodbina umrlog okupi na određenom mjestu, da bi mogaoizjaviti saučešće onaj koji to želi, svejedno se sakupili u kući umrlog ili u tim šatorima koje oni uspostavljaju za ovakve i slične prilike. i ovo je mesela koja se uzima u obzir među islamskim učenjacima, i učenjaci su se po ovom pitanju podvojili na dva pravca (stava):

Prvi stav je da se ne treba okupljati radi izjavljivanja saučešća, i da je ovakvo okupljanje pokuđeno, ovo je mezheb (stav) šafijskih, hanbelijskih i dobrim djelom malikijskih učenjaka, čak su neki od njih stava da je to zabranjeno (haram).

Najjača dva dokaza kojima se ovi učenjaci služe su:

1) predaja erira ibn Abdullaha u kojoj kaže: Mi smo smatrali da je okupljanje kod rodbine umrlog i spremanje hrane nakon ukopa umrlog vid naricanja. Predaju prenose Ahmed (6866) i ibn Mađe (1612).

2) to da ni Poslanik sallallahu alejhi ve sellem niti neko od njegovih ashaba ovo nisu radili, i da je to od novina, i da je to u suprotnosti sa uputom selefa, koji nisu sjedili niti se okupljali radi saučešća.

Rekao je imam Šafija: “Smatram da je me’tem pokuđena stvar, a to je okupljanje, pa makar i bez prisustva plača, zato što to podstiče na tugu, ina to se ulažu mnoga sredstva uz predaju koja je prethodila (tj. predaja erira)”. (El-Umm, 1/318)

Rekao je Nevevi: “Što se tiće sjedenja radi saučešća, jasnim tekstom je došlo od Šafije ,autora i drugih drugova u mezhebu da je to pokuđeno… kažu: ljudi se trebaju razići svojim potrebama, pa će im onaj ko ih sretne izjaviti saučešće, i nema razlike između muškaraca i žena kada je u pitanju pokudjenost ovoga…” [kraj citata iz Medžu šerhu muhezeb, 5/306]

Rekao je Merdavi: “Pokuđeno je okupljati se radi toga, ovo je mezheb, i na ovome je većina drugova (tj. od Hanbelija), i ovo je tekstualno prenešeno od Ahmeda.” (El-insaf, 2/565)

Rekao je Ebu Bekr Turtuši: “Rekli su naši Malikijski učenjaci: ‘Obavljanje priprema radi primanja saučešća je novotarija i pokuđena stvar, ali ako sjedi u svojoj kući ili u mesidu bez ikakvih pripremanja,tada nema nikakve smetnje, jer kada je Poslanik sallallahu alejhi ve sellem obavješten o aferovoj pogibiji sjedio je tužan u mesdžidu, a ljudi su mu izgovarali saučešće.’”(El-Havadis ve-el-bida’, str. 170)

Ovo je fetva šejha ibn Usejmina rahimehullahu kada kaže: “Što se tičerodbine umrlog nije propisano da se okupljaju u kući i da dočekuju ljude koji će im izjavljivati saučešće, zato što su neki od selefa ovo smatrali vidom naricanja, nego će zatvoriti kuću, a onaj ko se snjima susretne na pijaci ili u mesidu izjaviće im saučešće”. (Memu’ul-fetava, 17/103)

Drugi stav u ovoj meseli je da nema smetnje u okupljanju i sjedenju radi izjavljivanja saučešća, ako taj skup ne sadrži nedozvoljene stvari, novotarije, ako se time ne podsjeća ožalošćene na tugu i ne produžuje njeno trajanje, te da u tome nema nikakvih preteranih izdataka za rodbinu umrlog, i ovo je govor nekih hanefijskih, malikijskih i hanbelijskih učenjaka, pogledati (Bahru-raik, 2/207), (Mevahibu-l-elil, 2/230).

Rekao je ibn Nuejm el-Hanefi: “Nema smetnje u okupljanju tri dana bez da se radi nešto od zabranjenih stvari, od prostiranja prostiraka ili pravljenja hrane od strane rodbine umrlog.”(Bahru-raik, 2/207)

I ovo je po jednoj predaji stav imama Ahmeda koju prenose Hanbel i Hallal.

Rekao je Merdavi: “I od njega (tj. imama Ahmeda) se prenosi olakšica pa ovom pitanju, zato što je on sam izjavljivao saučešće i sjedio je na tim skupovima. Rekao je Hallal: “Imam Ahmed je davao olakšicu kada je u pitanje sjedenje kod ožalošćenih, na više mjesta (tj. u svojim fetvama i govorima), od njega se također prenosi da se olakšica odnosi samo na rodbinu umrlog, ovo prenosi Hanbel a ovo je ujedno i odabir Medžd(Ibn Tejmije), od njega se takođe prenosi da je olakšica kako za rodbinu umrlog tako i za druge, zbog bojazni od gubljenja sabra.” (El-Insaf, 2/565)

Rekao je Ibn Abdul-Berr u svom djelu “El-Kafi” (1/283): “Smatram da se po pitanju okupljanja (sjedenja sa ožalošenima) ne treba stogo odnositi.” [kraj citata]

A od savremenih učenjaka koji su ovog stava je šejh Abdulaziz ibn Baz, rahimehullahu, kao što stoji u (Memu’ul- fetava, 13/373), i ovo mišljenje smatra prioritetnijim šejh Muhammed el-Muhtar Šenkiti u “Silsileti durus šerhi-zad”.

Najjači dokazi onih koji zagovaraju stav o dozvoljenosti su:

1) Hadis Aiše žene Poslanika sallallahu alejhi ve selem da je ona kada bi preselio neko iz njene porodice i radi toga su se žene sakupile, a zatim se nakon toga razišle, osim bližnja familija, naredila bi da se napravi telbina i da se nakon toga skuha, potom da se pripremi popara i da se zalije telbinom, a zatim je rekla jedite ovo jelo, jer sam ja čula Poslanika sallallahu alejhi ve sellem da kaže: “Telbina ojačava srce bolesnika, i odstranjuje dio tuge od tužnoga.” (prenosi ga Buhari, 5417, i Muslim, 3216)

(Telbina je čorba koja se pravi od brašna i mekinja, a može se dodati i med, nazvana je tim imenom zbog sličnosti sa mlekom u bjelini i retkoći).

l ovom hadisu je jasan dokaz da oni (tj. ashabi) nisu smatrali da u okupljanju ima ičeg lošeg, svejedno se radilo o rodbini umrlog ili okupljanje drugih sa njima.

2) Od Ebu Vaila se prenosi da je rekao: “Kada je preselio Halid ibn Velid, žene iz plemena Benu Mugire su se okupile i plakale iz žalosti za njim, pa bi rečeno Omeru: “Pošalji nekoga ko će im to zabraniti, da ne bi do tebe doprlo nešto od njih što ne voliš”, pa reće Omer: “Nema smetnje da one proljevaju suze za Ebu Sulejmanom, sve dok ne budu stavljale prašinu na glave i dok ne budu izgovarale nedozvoljene riječi”. (predaju prenosi Ibn Ebi Šejbe u Musanefu (3/290), Abdurezzak Sana’ni (3/558) sa vjerodostojnim lancem prenosilaca. Riječ النقع znači sipanje prašine na glavi,a اللقلقة glas, tj. sve dok ne podižu svoje glasove i ne stavljaju prašinu na svoje glave.

Ova druga skupina učenjaka je odgovorila na predaju erira ibn Abdullaha sa dva odgovora:

Prvi: Ispravnije je da je ta predaja slaba, slabom je smatra imam Ahmed i Darekutni1.

Ovu predaju zabilježio je Ahmed ibn Meni’ u svom Musnedu, Ibn Mae u “Sunenu” (1612), Taberani u “Mu’emu-l-kebiru” (2/307) putem Hušejma a on od Ismaila ibn Ebi Halida, od Kajsa, od erira i ovaj lanac je naizgled vjerodostojan, njegovi prenosioci su imami povjerljivi i hafizi, i ovo je razlog zbog kojeg su ga neki učenjaci ocjenili vjerodostojnim, poput Nevevija u “El-Memu” (5/320) i Ibn Kesira u “Iršadul-fekih” (1/241), i Busirija u “Misbahu zuae (1/289)”, i Ševkanija u “Nejlul-evtar” (4/148), i šejha Ahmeda Šakira u recenziji “Musneda” (11/126), i Albanija u “Ahkamul-enaiz” (str.210), kao i drugi koji su radili verifikaciju Musneda.

Međutim, u hadisu postoji skrivena slabost koju su pojasnili hafizi i verifikatori hadisa, a to je Hušejm ibn Bušejr, on je pored njegove povjerljivosti bio od onih koji su činili “tedlis”2i “irsal”3 a ponkad i od slabih i nepoznatih prenosioca.

Kaže hafiz Zehebi u “Tezkiretul-huffaz” (1/249): “Nema razilaženja da je on bio od povjerljivih hafiza, osim što je puno podmetao hadise i prenosi od skupine od koje nije čuo”.

I zbog ovoga su neki prijašnji hafizi hadis erira smatrali slabim, zbog njegovog (tedlisa) podmetanja hadisa od strane Hušejma. Rekao je Ebu Davud: spomenuo sam Ahmedu hadis Hušejma, od Ismaila, od Kajsa, od Džerira da je rekao: “Mi smo smatrali okupljanje kod rodbine umrlog i spremanje hrane od stvari ahilijeta”, kažu da je on ovaj hadis čuo od Šerika, pa je rekao Ahmed: “Ja smatram da ovaj hadis nema nikakve osnove”. Kraj citata iz knjige Mesele koje prenosi ebu Davud od imama Ahmeda, str. 388.

Došlo je u “Ilel” (13/462) od Darekutnija ono što upućuje na mogučnost podmetanja ovog hadisa od strane Hušejma, pa ako je Šerik ibn Abdullah en-Nehai el-Kufi, ravija kojeg je Hušejm izostavio, onda je ova predaja slaba, zato što je Šerik slab prenosilac hadisa kod skoro svih muhadisa, i njegovo odvajanje (teferrud) sa prenošenjem određenog hadisa na kome se gradi šerijatski propis svejedno se radilo o halalu ili haramu se ne prihvata. Da, istu predaju prenosi i Nasr ibn Bab kao što je došlo u Musnedu (6905) imama Ahmeda, s tim što je u njegovoj biografiji u “Ta’džil el-menfea” (str. 420) došlo: Rekao je Buhari: “Optužli su ga da je lažov”, rekao je Ibn Me’in: “Njegov hadis ne vrijedi ništa”, rekao je Ali ibn Medini: “Ja sam njegov hadis bacio”, rekao je Ebu Hatim er-Razi: “Njegov hadis se odbacuje”, rekao je Ebu Hajseme Zuhejr ibn Harb: “On ja lažov”. [kraj citata]

Shodno ovome, predaja Nasra nije na stepenu da bi se njome ojačala predaja Šerika, čak postoji velika mogućnost da je ravija kojeg je Hušejm izostavio upravo Nasr ibn Bab, a ne Šerik.

Rezime svega je da predaja Džerira nije prenešena vjerodostojnim putem, a poznata verzija je okaraktesisana slabom zbog podmetanja (tedlisa), a onaj ko hoće da sazna više o ovome neka pogleda knjigu: Et-Telijetu lihukmi ulusi lita’zijet i (str, 27) od šejha Zafira ali Džeba’na.

Drugi: Kada bi pretpostavili da je ova predaja vjerodostojna može se odnositi na okupljanje sa spremanjem hrane od strane rodbine umrlog, da bi počastili goste i one koji se kod njih okupljaju. Zbog toga se u predaji spominju dvije stvari: “Smatrali smo okupljanje kod rodbine umrlog i pravljenje hrane nakon što se završi sa ukopom naricanjem”, stoga se objedinjavanje između ove dvije spomenute stvari u predaji smatra naricanjem.

Rekao je Ševkani: “To znači da su oni okupljanje kod rodbine umrlog i jedenje hrane kod njih nakon ukopa umrlog smatrali vidom naricanja, zbog toga što je ovo otežavanje njima i zauzimanje njih, a oni su većobuzeti tugom zbog smrti nihovog bližnjeg, i zbog toga što je ovo oprečno sunnetu, jer je došla naredba da drugi trebaju spremiti hranu rodbini umrlog, a oni su se suprotstavili ovome i opteretili rodbinu da pravi hranu drugima”. (Nejlul-evtar, 4/118)

Rekao je šejh Ibn Baz: “Pod ovim se podrazumijeva okupljanje radi učenja Kur’ana i radi hrane, ovo je ono što nema nikakve osnove, i ovo je novotarija, ali ako ih čovjek samo posjeti i poselami ih, te dovi za njih i izjavi im saučešće, te neciljano prouči na tom sjelu nešto od Kura’na da bi se prisutni okoristili i iz toga uzeli pouku onda u tome nema smetnje, ali ako radbina umrlog sakupi ljude uopšteno ili samo određene među njima da bi učili Kur’an ili jeli hranu ili uzimali novac za to, ovo je ono što je novotarija i što nema osnove”. (Fetava nur ala derb, 14/202)

A što se tiče govora prve skupine učenjaka koji kažu da Poslanik sallallahu alejhi ve sellem nije održavao nikakva okupljanja povodom izjavljivanja saučešća, a niti njegovi ashabi te da je zbog toga ova stvar uvedena novotarija, na ovaj govor se može odgovoriti da je okupljanje radi saučešća stvar adeta (običaja), i da nije od ibadeta, stoga novotarija ne biva u adetima, nego je osnova u adetima dozvoljenost.

A uz to izjavljivanje saučešča je stvar na koju šerijat podstiče, i nema načina da se to ostvari u današnjem vremenu osim sa dočekivanjem onih koji žele izjaviti saučešće i okupljanjem radi toga, i na ovaj način oni mogu sprovesti u praksu ovaj sunnet.

Upitan je Ibn Baz o dočekivanju i sjedenju sa ljudima koji izjavljuju saučešće, pa je odgovorio: “Ne vidim ništa loše u tome da onaj koga je zadesilo iskušenje zbog smrti bližnjeg ili žene i tome slično, da dočekuje one koji mu dolaze u njegovoj kući, zato što je izjavljivanje saučešća sunnet, a primanje ljudi radi toga je nešto što olakšava praktikovanje tog sunneta, pa ako ih uz to počasti kafom ili čajem ili mirisom, sve je ovo lijepo”. [kraj citata iz knjige Medžmu’ fetava ve mekalat mutenevia,13/373]

Rekao je šejh Salih Alu Šejh: “Ono na čemu smo vidjeli da su učenjaci iz naše a i drugih zemalja kao i učenjake da’ve (tj. učenjake Nedžda) prije njih je da su oni sjedili radi izjavljivanja saučešća, zato što se korist ne može ostvariti bez ovoga, a ako se ovo ostavi propustiće se i sam sunnet izjavljivanja saučešća”. Preuzeto sa njegove stranice na netu: (http://salih.af.org.sa/node/42).

Pa čak i kada bi rekli da je to pokuđeno, možemo reći da pokuđenost nestaje onda kada za činjenjem nekog djela postoji potreba, što je opšte poznato među islamskim učenjacima, a nema sumnje da za sjedenjem radi izjavljivanja saučešća postoji velika potreba u našem vremenu, pogotovu ako uzmemo u obzir da je to olakšanje za one koji ovako postupaju i olakšavanje poteškoće od njih. Zato što sinovi umrlog i njegova bliža rodbina žive u različitm i udaljenim mjestima, što odlazak svima njima dodatno otežava onima koji im žele izjaviti saučešće. Ovo je spomenuo kao razlog dozvoljenosti i šejh Abdulaziz ibn Baz kada mu je postavljeno pitanje o sjedenju radi saučešća rekavši: “Ako se okupe da bi im ljudi izjavljivali saučešće onda inšaAllah nema smetnje, kako oni nebi trebali ići ljudima, s tim što ne trebaju oni priređivati nikakve gozbe posjetiocima”. (Medžmu’l-fetava, 13/382).

rekao je šejh Muhamed el-Muhtar Šenkiti: “Selefi su zabranjivali ovu stvar4, i imam Malik rahimehullahu je bio žestok po ovom pitanju i zabranjivao je da se to čini, na ovome je bio selef, međutim, potonji učenjaci i pravnici su smatrali da u današnjem vremenu u ovome nema smetnje, a sebeb ovoga je to što je bilo malo ljudi u prvim generacijama, i mogao si sresti porodicu umrlog u mesdžidu, ili da ih sretneš na ulici i da im izjaviš saučešće, tada je bilo ovo olakšano, i skoro da nije bilo čovjeka koji bi umro a da stanovnici tog mjesta nisu zato znali i da nisu prisustvovali njegovoj enazi, s toga je izjavljivanje saučešća bilo lahko. Danas kada su se gradovi proširili, postalo je teško da odeš do svakog rođaka umrlog u njegovoj kući, a ovo je itekako velika poteškoća, i umor, zato ako bi se oni sakupili u kući jednog od njih, bilo bi lakše i za ljude i za njih same, i najbolji način da se postigne ono što se cilja izjavljivanjem saučešća svima kao i podsticanje na strpljivost, i zato su govorili da nema smetnje ako se radi o ovakvoj vrsti okupljanja, i da ovo ne potpada pod naricanje, naprotiv da je propisano zbog postojanja potrebe za tim”. (Silsiletu-durusi-šerhi-zad, 16/86)

Mnogo je učenjaka koji negiraju okupljanje zbog onoga što se najčešće dešava na tim skupovima od novotarija i nedozvoljenih stvari, ali ako se to izbegne onda ne vide u tome prepeke da se radi.

Rakao je Šemsu-din el-Minbei el-Hanbeli: “Ako se na tom skupu podstiče onoga koji je iskušan na strpljivost i zadovoljstvo Allahovom odredbom, i ako mu taj ambijent društva da osjećaj utjehe spominanjem ajeta i hadisa koji govore o sabru i zadovoljstvu, onda nema smetnje u ovakvam okupljanju, zato što je saučešće sunnet kojeg je propisao Poslanik sallallahu alejhi ve sellem, ali ne na način na koji se to radi u našem vremenu od sjedenja kakvo je danas poznato, sa učenjem Kur’ana, nekad kod kabura a nekad u kući umrlog, nekad u velikim džamijama, i ovo je novotarija koju je selef smatrao pokuđenom”. (Teslijetu ehlil-mesaib, str. 121)

Rezime svega spomenutog je da mes’ela okupljanja koje nije propraćeno nedozvoljenim stvarima i ne podstiče rodbinu na dodatnu tugu je mes’ela oko koje postoji razilaženje, i to je stvar itihada, i po ovom pitanju postoji određena širina, ali ako u okupljanju bude novotarija i djela koja su nedozvoljena onda je to zabranjeno, ali ako u tome nema tih stvari (tj. novotarija i nedozvoljenih stvari) onda je drugi stav koji to dozvoljava ispravnijeg i jačeg dokaza, a što se tiče dokaza koji to zabranjuju oni su slabi, ništa od toga nije jasno prenešeno od Poslanika sallallahu aljhi ve sellem, kao što se mogu shvatiti na više načina, zato što izgleda da zabrana koja se u tim predajama spominje ne odnosi se samo na okupljanje, nego na dodatno opterećivanje rodbine sa spremanjem hrane za ljude, pored toga što su iskušani sa smrću njihovog bližnjeg.

jasno je da je stav o dozvoljenosti bliži lahkoći i otklanjanju poteškoće, a posebno danas kada se vrijeme razlikuje od prijašnjeg, a zauzetost ljudi je to što ih je navelo da uvedu neke običaje koji će im pomoći da se bolje organizuju u životu, od toga je i okupljanje rodbine umrlog da bi dočekali ljude koji im izjavljuju saučešće na početku njihovog musibeta, i ljudi neće biti primorani da traže rodbinu jednog po jednog, na njihovim radnim mjestima ili po mesdžidima ili po njihovim kućama, i nemoraju ostavljati poslove nekoliko dana kako bi uspjeli sve obići, ako još uzmemo u obzir daleka putovanja i različitost u vremenima i uslovima, s toga kada u govoru koji dozvoljava ne bi bilo osim otklanjanje poteškoće od ljudi bilo bi dovoljno da se to uzme kao prioritetnije mišljenje, a pogotovo ako uzmemo u obzir da ovaj stav podupiru vjerodostojni i jasni dokazi!

A Allah najbolje zna.

Izvor: http://islamqa.info/ar/215016
Prijevod: Menhedž

Bilješke:

1 Op, od današnjih muhadisa koji predaju smatraju slabom su šejh Mustava el-Adevi, šejh Abdulaziz ibn Merzuk Tarifi i drugi.
4 Tj. neki od selefa a ne svi, jer se iz predaje Aiše i Omera nemože razumjeti ništa drugo nego da u ovome nema smetnje (op.prev)

Portal Svjetlo Dunjaluka

Iznesite svoje mišljenje

Komentara